Заједница Срба из Босне и Херцеговине и Хрватске организовала је протеклог викенда у Сремској Митровици скуп, који је имао за циљ да покаже колико је ова организација бројна и да се за њене захтеве мора имати слуха. Велика оптинска сала је била препуна, а председник Заједнице, Бранислав Швоња, послао је поруку да после Сремске Митровице следе скупови у Инђији и Старој Пазови, а онда и свим оним војвођанским местима у којима још нису били.
Много војвођанских места су протеклих недеља већ обишли, са једном поруком: у градовима и општинама се мора чути глас оних који нису избеглице и нису грађани другог реда, а то су Срби који су раније живели на територији Босне и Херцеговине и Хрватске. Сада они, како је речено чине 64 одсто становништва Војводине, а има их у великом броју и у Београду. Народ који заузима важна места у државним структурама је народ који не жели да буде погрешно третиран, већ онако како и заслужује.
„Овај је народ био дуго стрпљив и деценијама чекао да неко реши његова питања и у Хрватској и у Босни и овде. До сада то нико није урадио и зато смо схватили да нико то неће учинити боље од нас самих“, рекао је Бранислав Швоња, председник Заједнице Срба из БИХ и Хрватске.
Када смо схватили да смо породица од милион људи, схватили смо и то да се морамо озбиљније организовати и борити се за своја права, могло се чути на скупу у Руми.
„Наш циљ је да артикулишемо своје захтеве преко легалних државних органа. Уколико се једног дана укаже потреба да оснујемо политичко крило преко кога би артикулисали своје политичке ставове, ми ћемо то свакако учинити. У овом тренутку, то је Заједница Срба из Хрватске и Босне и Хрцеговине која има циљ да обједини сва удружења и завичајне клубове који се баве проблемима Срба који су дошли са простора бивших југословенских република“, рекао је Зоран Суботић из Заједнице Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.
Много градова и општина Војводине су представници Заједнице већ обишли и свуда имали добру посећеност. Поделили су и разменили своје ставове, а то су ставови људи истих, или сличних судбина. Сада више не желе да се суздржавају од свог осећаја националне припадности, због којег су у историји протеривани, кињени, понижавани.
Заједница Срба у Сремској Митровици
Заједница Срба из Босне и Херцеговине и Хрватске организовала је протеклог викенда у Сремској Митровици скуп, који је имао за циљ да покаже колико је ова организација бројна и да се за њене захтеве мора имати слуха. Велика оптинска сала је била препуна, а председник Заједнице, Бранислав Швоња, послао је поруку да после Сремске Митровице следе скупови у Инђији и Старој Пазови, а онда и свим оним војвођанским местима у којима још нису били.
Много војвођанских места су протеклих недеља већ обишли, са једном поруком: у градовима и општинама се мора чути глас оних који нису избеглице и нису грађани другог реда, а то су Срби који су раније живели на територији Босне и Херцеговине и Хрватске. Сада они, како је речено чине 64 одсто становништва Војводине, а има их у великом броју и у Београду. Народ који заузима важна места у државним структурама је народ који не жели да буде погрешно третиран, већ онако како и заслужује.
„Овај је народ био дуго стрпљив и деценијама чекао да неко реши његова питања и у Хрватској и у Босни и овде. До сада то нико није урадио и зато смо схватили да нико то неће учинити боље од нас самих“, рекао је Бранислав Швоња, председник Заједнице Срба из БИХ и Хрватске.
Када смо схватили да смо породица од милион људи, схватили смо и то да се морамо озбиљније организовати и борити се за своја права, могло се чути на скупу у Руми.
„Наш циљ је да артикулишемо своје захтеве преко легалних државних органа. Уколико се једног дана укаже потреба да оснујемо политичко крило преко кога би артикулисали своје политичке ставове, ми ћемо то свакако учинити. У овом тренутку, то је Заједница Срба из Хрватске и Босне и Хрцеговине која има циљ да обједини сва удружења и завичајне клубове који се баве проблемима Срба који су дошли са простора бивших југословенских република“, рекао је Зоран Суботић из Заједнице Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.
Много градова и општина Војводине су представници Заједнице већ обишли и свуда имали добру посећеност. Поделили су и разменили своје ставове, а то су ставови људи истих, или сличних судбина. Сада више не желе да се суздржавају од свог осећаја националне припадности, због којег су у историји протеривани, кињени, понижавани.