Највећи број припадника Српске Војске Крајине у Србији нема борачке бенефиције. Статус ветерана у Србији следује само за период од 1991. до маја 1992. године. Ветерани су маргинализовани према: материјалним условима живљења, непризнатом статусу ратног ветерана, могућностима запошљавања (посебно ратни војни инвалиди), друштвеном презиру и предрасудама, недостатку програма психо-социјалне подршке.

ЗАЈЕДНИЦА СРБА ХРВАТСКЕ И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ СЕ БОРИ ЗА БОЉИ СТАТУС РАТНИХ ВЕТЕРАНА

Здравствено стање ветеранске популације веома је угрожено, 28,8% ветерана боловало је од ПТСП-а, а тренутно њих8,8% и даље има те симптоме. Код 28,2% је регистрован ПТСП са одложеним почетком. Ветерани у Србији пате просечно од три дијагнозе, а 54,1% има још један психијатријски поремаћај, док 18,3% више од једног поремећаја уз ПТСП. Код жртава ратне тортуре ПТСП се јавља у 64 – 80% случајева (извор:Шпирић и Кнежевић, 2004).

БОРЦИ некадашње Војске Српске Крајине (СВК), распуштене после акције „Олуја“ 1995. године, међу којима и велики број бивших официра, непризнат је пред законима Србије. За разлику од ветерана Војске Републике Српске којима је Бањалука обезбедила низ бенефиција или бораца Војске Југославије, крајишки ратници невидљиви су пред системом борачке заштите.

Закони наше земље признају ратни стаж борцима који су униформу носили само у периоду од августа 1991. до краја априла 1992, када је ЈНА званично престала да постоји. Статус ветерана имају још само активни и резервни припадници Војске Југославије који су били у строју током 77 дана бомбардовања 1999. године. Сви остали борци Српске Крајине и Републике Српске у Србији не сматрају се ратним ветеранима.

На незахвалан материјални статус бораца из Крајине пажњу јавности скренула је делатност Чеде Чоловића, некадашњег официра СВК, који је Хрватској прослеђивао информације о некадашњим саборцима. Он је, како се незванично тврди, јефтино поткупљен држављанством Хрватске и обећањем да неће бити гоњен због учешћа у рату.

Да се Србија огрешила о борце из Крајине,знају сви, проблем чини већим и чињеница да ће борци рата у Хрватској остати невидљиви и пред новим законом о правима ветеранима.

Србија би требало да призна борце Крајине и да им призна сва права која ће предвиђати закон који се најављује.

Официри и борци из резерве, махом досељени у Србију, за учешће у рату нису добили никакве бенефиције.
Било би коректно да се статус бораца призна свима који су учествовали у рату и после 1992. године . Срби који су ратовали у Крајини ово право не могу да остваре у Хрватској, јер се тамо сматрају непријатељима, али ни у Србији, за коју су они само обични грађани.